Karibi
Decembar 2013 - Maj 2014
U Karibima smo cesto bacali novčić Atlantik-Karipsko more, ipak znajući da smo na dobitku u oba slučaja. Najteže je izabrati između dva dobra, a najlakše prepustiti se pasatima koji duvaju kao poručeni i čine jedrenje kroz tirkiz uzbudljivim i inspirativnim. Od Trinidada do Floride teško je odoleti bilo kojoj tački, toga smo uvek svesni i spremni na izazov.
Karibi su ostrva gde je duga svakodnevna pojava. Ona šarenim nebeskim osmehom najavljuje kišu - pozdrav okeana, poklon za umivanje biljaka i osveženje ljudi, brodova i životinja.
Kada tamo ugledate čoveka sa dredlocima, ne mora da znači da je Rasta, ali zato kad sretnete nekoga ko noću pažljivo probudi biljku pre nego što je ubere, možete biti sigurni da je pravi. Na svakom ostrvu se može sresti bar jedan Rasta koji će vas nasmejan podsetiti da treba da se živi u harmoniji sa prirodom i da se poštuju njeni zakoni.
Kao i autorska prava svakog dezena zelenih nijansi !
Lokalno voće je dokaz da može da se postane ovisan o zdravlje, ne zanemarujući zadovoljstvo nijednog čula.
Plava boja toplog mora poziva da se kroz lelujavi prozor zaroni u podvodni crtani film u kome se budan sanja.
A da se ni uvece ne izgubi šarenilo zadužene su ptice i ostale životinjice čije boje glasa slikaju zvučne pejzaže serijalnih kompozicija.
Vulkani se tiho ponose svojim remek-delima, mada poneki od njih i dalje pokušava da dokaže da ona nisu dovršena.
Začini, tropska šuma, rum, vanila…svedoče da pojam klišea može prijatno da miriše.
Naveli smo neke od razloga zbog kojih su se oko karipskih ostrva u istoriji otimali kao deca oko igračaka, a naš je zaključak da ih ipak niko ne zaslužuje toliko kao Prirodni mistik čijih su ruku delo.
There's a natural mystic
Blowing through the air
If you listen carefully now you will hear
This could be the first trumpet
Bob Marley
Martinik
Decembar 2013
Dominika
Decembar 2013
Antiga
Januar 2014
Put od St. Martina do Kostarike
Maj - Avgust 2014
Mnogo toga nam se toga dešavalo dok smo bili dekonektovani. Ustvari mi smo i te kako bili konektovani ali u nekom drugom lepom svetu.
Gvadalupe
Maj 2014
Indigo drugari su nas dočekali u svom stilu, prijatno, blesavo, proveli smo vece u kući okićenoj šarenim večernjim zvukovima i šumom koja nam je baš nedostajala na unakaženom St Martinu.
St. Vinsent i Grenadini
Maj 2014
St. Vinsent
U jednom trenutku smo se i izgubili, hipnotisani leeepom zelenom bojom, probali da dođemo do mora, pa krenuli nekim suvim kanjonom, kad ono litica na dnu, pa sve to isto nazad...a berač kokosa nam je rekao da može tuda, mada ko zna koliko ima tih tuda. Svuda neki puteljci, pa žbunje granje, krave, pentranje… u jednom trenutku smo izgubili snagu pa sam ja samo sela a mamadu otišao da nađe neku voćku i vratio se sa limetom, sasvim dovoljno, vode smo imali. Kasnije i to opet u pravom trenutku se nacrtala jedna velika guava i jedan zreli mango baš na našem putu.
Trk nazad pre mraka. taman toliko da smo mogli da vidimo konturu broda sa plaže da ga ne promašimo.
Bekvej
Za sada su nam Raste jedini koji se pametno opiru sistemu, mada i njih ima raznih, i pravih i lažnih. Na Bekveju smo nabasali opet na prave, tako što smo se šetali van turističke scene.
Tobago Kiz
Ostavili smo iza sebe ispunjenu želju, Grenadine i St. Vinsent, iako malo prebrzo za naš tempo (x10) i ovako je nategnuto ali se negde neki dan razvuče a mi onda sve slatko pojedemo, do mrvica.
Majro
Opet smo bili u filmu sinoć, a u filmu znači biti izbliza u životu ljudi koji žive ovde. Imamo drugaricu Doru na ostrvu, ona ima četiri godine i strašno je pametna i bleskasta. Kada smo prišli kući da vidimo jednu malu cica macu, Dora nas je dočekala sa rečima: zdravo, kako se zoveš? Jel mogu da ti ispletem pletenicu?
Najvise volimo da budemo iza kulisa! I ne prija nam uloga turista, verovatno nam i stoji “ko piletu sise", pa to ljudi i prepoznaju.
Najdivnija je razmena, ljudi uvek imaju šta da razmene. Ali te crne pare su se uvukle u srž ljudi po celoj planeti i izbacile sve njihove mane na površinu. Baš čeznemo za nekim ćoškom gde ne postoji ta tema, a ima ga sigurno…
više fotografija u galerijiPlovidba ka Boneru
Maj 2014
Plovimo u cik cak jer nam je vetar prilično skrmio, a i izbegavamo venecuelanska ostrva, koliko god to sumanuto zvučalo. Ako su u nečemu Ameri uspeli, to je u paranoisanju celog sveta, pa se i mi pridružujemo velikom broju zentara od nepokornih. Ili je kao u svim sličnim pričama samo poenta da se što manje ljudi približi i vidi šta se zapravo dešava na mestima gde rovare i bunare…
Imamo čorbasta sočiva za još tri dana, juče je bio prvi, a i hleb je na putu da ima šta da se umoči.
Voća imamo na pretek, klope za dve-tri nedelje, samo 3-4 jaja, jer nije bilo normalnih, samo ona američka koja prodaju na milione u plastičnim kutijama!
A šta će nam, imamo i divnih salata, i smrznutog povrca, karfiola, brokolija, hamburgera 11kom, smrznuti kiš, svežu pastu, francuske sireve razne, jogurt, šunke, kobaje, avokado, kiseli kupus, prelive za pastu svih vrsta, čak i konzervu sa 8 kroasana sa čokoladom…
Smislili smo da u slučaju piratskog napada samo pružimo jelovnik, objasnimo da je ovo domaćinska kuća i da imamo spreman šampanjac u frižideru...
Imamo bukvalno 40$ u džepu za sada pa ćemo da im kažemo istinu, a to je da i mi dolazimo iz gerilske države, da nam vlasnik broda obeduje na kartonskoj kutiji, da su nam istekle kartice itd. a sef zvrji prazan i krče mu sefovska creva, pa nek nam poveruju. Ali zato imamo hladan šampanjac i francuske sireve koje ćemo rado podeliti sa njima ako nam dođu u posetu!
Boner
Maj 2014
Mi smo sinoć uplovili i uz pomoć Nemice Endži se vezali na bovu mirne zapadne obale Bonera. Ovih oko 460 milja smo stvarno bogovski prešli, kao što možeš da pozeliš. U par navrata smo morali da upalimo motor da ne gnjavimo, jeste ljuljalo kao što ume niz vetar itd. ali je sve u svemu kul, bez ikakvog cimanja. Bilo nam je važno, jer kad nas je samo dvoje nije baš lako ostati budan uvek kad treba, ali uhodaš se i pronalaziš načine. I pun mesec nas je pratio, što je i lepo i korisno za noćnu gvardiju. Mrkli mrak nikome ne prija.
I večeras smo ronili oko broda, sve se prilično neguje, nema sidrenja da se ne bi narušavao vodeni svet i dno.
Najviše obožavamo da nabasavamo na mesta o kojima niko nije ni pričao ni pisao. Krenemo nekim putem u pravcu ružicastih flamingosa i u jednom trenutku se asfaltni put pretvara u prašnjavi. Juhuuu kažemo mi, i ubrzo shvatimo da smo u Kaktuslendu! Tu su razne vrste kaktusa, šume kaktusa, nepregledne, kao u Meksiku ili Arizoni (pojma nemamo kako to tamo stvarno izgleda). I suvo, žedno... Ovde smo očekivali mnogo vlažniju klimu jer se bližimo Ekvatoru, ali ne, ipak je suva pustinja. Bar na jednoj strani ostrva.
Nastavimo nekako u nameri da se iskobeljamo iz pustinje, stanemo da jedemo, ali ne možeš ni da sednes nigde, nema hladovine...pa stanemo pod neko suvo drvo i zaglabamo stojeći, još mora se pazi jer su i po zemlji svuda bodlje od kaktusa! I iguane i gušterčići i koze idu između tih bodljikavih čudovišta a vise im minđuše od parčića kaktusa.
I puuuno magaraca, ima za njih prihvatilište jer su svi dobili otkaz, a ranije su imali bitnu ulogu. Nadjemo mi put ponovo i nastavimo potragu za flamingosima…
U daljini ugledamo sve nijanse plavih, zaliv na otvorenoj obali sa grebenima i bezbroj vindsurfera, uputimo se tamo i udavimo se u toj lepoti tirkizno blješteće plave i neverovatno plitkog dna.
Malo dalje, opet Arizona, put bez kraja kroz pustaru i najzad, močvarno jezero i puuuuno roze flamingosa! Oni su divni, strasno smešni i rade vežbe, kopaju nogama po dnu, kao da klizaju, traže valjda neke životinjice, račiće, ko zna. I veeeeliki su! imali smo utisak da su veći od nas! Bilo ih je na više mesta pa smo im se prišunjavali, sve je to ipak malo daleko, ali dovoljno da se zableneš i diviš. Jako im lepo stoje sve boje, i tirkizna boja plitkog jezera i braon od mulja.
U produzetku solane...sa roze vodom i penom koja leluja… Pretpostavljamo da je roze od joda, ili tu farbaju flamingose. Brda soli, sve kao u nekom sf filmu...To je sve južni deo ostrva.
više fotografija u galerijiKurasao - Aruba
Maj 2014
Ovde su rafinerije i kopanje nafte glavna stvar i ne možete da zamislite koliko to upada u oko kad ploviš. Ovi turisti to sigurno i ne vide ili dolaze iz još gorih sredina pa im ovo dodje normalno. Neverovatna je kombinacija nafte i turizma. O tome se naravno ne priča i ne piše, a ti svetovi postoje za sebe. Svaka im čast kad su uspeli da iskombinuju smrad rafinerije sa bazen-plažama na sprat!
Postali smo svesni i možemo da potvrdimo na ovom putu da se svet menja, na gore, i da je priroda više nego tolerantna još uvek. Čovek je štetočina bez duše i ne ostavlja mogućnost da se nešto promeni iza njega. Mnogo ljudi to zna, svest postoji, ali kada si na licu mesta i to na mnooogo mesta, postaješ svedok i teško se miriš sa tim da ne možeš nešto da uradiš. Osim da tražiš ono malo što je preostalo.
Ako neka od ovih državica ima nezavisnost to je zato što nema ništa drugo, ostalo i te kako drže kolonijalisti i rovaju li rovaju. Na Kurasau i Arubi glavna stvar je rafinerija i trguje se i dalje, samo ne baš robljem kao nekad nego naftom i još po nečim…
više fotografija u galerijiPlovidba do Kolumbije
Jun 2014
Najuzbudljivije je bilo jednog olujnog dana oko 6 ujutru. Ugledali smo na AISu kargo brod čiji se kurs ukrštao sa našim, sa leve strane, na oko 5 milja. Iako smo imali "prednost", pokušali smo da ga izbegnemo, kao i obično, ali je izgledalo da njega to ne zanima. Sve više se približavao, a mi nismo mogli da skrenemo previše s kursa jer je krmeni vetar bio izuzetno jak, kao i more. Zatim je čudno promenio kurs i nastavio ka nama. Duća je pokušao da im se obrati preko VHFa više puta, bez odgovora. Brod je bio sve veći i veći pred našim očima, sve bliži i bliži, zastrašujuć, kao da nas je izazivao. Uperili smo jak reflector ka komandnom mostu, mnogo puta i uporno… Ovo nam je jedno od najjezivijih iskustava u plovidbi ikad. Ipak smo morali da startujemo motor, dali pun gas i pokušali da pobegnemo tražeci najpodnošljiviji ugao. Ali veliki brod je počeo da skreće nalevo, što znači jos više ka nama! To je suludo protiv svih pravila u pomorskom saobraćaju. Na kraju smo nekako uspeli da se okrenemo unazad i nastavimo da se krećemo paralelno sa njim. Bili smo besni, zapisali ime broda, ali se nismo žalili na njega iako je uspavana posada tog broda opasnost na moru. Na trenutak smo se osetili kao u Spilbergovom prvencu “Duel”, u kojem vozač kamiona tokom celog filma progoni glavnog lika u automobilu…
Kolumbija
Jun 2014
Kartahena
Nov grad, novi kontinent, kolutanje očima od ručnih radinosti, boja, prijatnih fizionomija, muzike, prelepih ulica, novog voća kojima ime ne možemo da izgovorimo, lulo, boroho, grenadiljo...
Tema “jedan dan u Južnoj Americi, Kolumbiji” je čist tabu, potiskujemo i menjamo boje, detonacije u predelu nervnih centara za izdržljivost su brojne. Samo podvlačimo: ovde se ne dolazi na jedan dan, ako ne moraš, mi nešto procenjujemo za početak, otprilike pola godine, pa redom...
Ponos je tu i na više mesta smo videli da piše Colombia, pais hecho a la mana (ručno izrađena zemlja). Ovde smo srećni i inspirisani. Primecujemo koliko presmešno i uštogljeno izgleda par engleskih radnji među svim ovim domaćim.
Kulminacija u jutrošnjoj tripčini na pijaci sa ozbiljnim haludžama, samo što Kastaneda nije prodavao avokado... opet smo kršili savete da ne idemo nikako tamo, naročito ne sa foto aparatima, ali smo krenuli sigurni da isti ti mogu biti i dovoljno oružje protiv predrasuda.
Mnogo volimo zemlje u kojima se ne štedi na hrani i koje dovoljno ima da ne mora da se preteruje. Jeste to sve i haotično i prljavo i prelepo i svakakvo ali podseća na lude i dezorganizovane zemlje (nekada je takva bila i naša) čiji haos inspiriše, hrani, nervira, čudi...tu jednostavno ima života koliko hoćes i ne beži se od njega.
više fotografija u galeriji